DA PUSTIMO VODU?
(-Urednički komentar iz lista Ribolov br. 395, koji izlazi u četvrtak 11. februara-)
Istinitost stare narodne izreke da sneg ne pada da pokrije breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag potvrđuje se u Srbiji poslednjih nedelja u sferi ribolova, zahvaljujući haosu nastalom zbog sada već apsolutno neshvatljivog i neprihvatljivog kašnjenja podele voda.
Ona, da ne bude zabune, nije trebalo da bude obavljena do 31.decembra, kada su istekli (dva puta na po godinu dana produženi) ugovori skoro svim prethodnim korisnicima i od kada vodama na najvećem delu teritorije Srbije gazduju krivolovci raznih profila i specijalnosti. Taj posao morao je, naime, da je ova oblast uređena kako treba, da bude završen mnogo pre kraja 2015, kako bi korisnici (bilo da imaju iskustva u ovom poslu ili da ga nikada ranije nisu obavljali), mogli da se adekvatno pripreme i da počnu da efikasno rade. A u momentu kada ovaj tekst nastaje, u utorak, 9. februara, šuška se da su vojvođanske vode posle mnogo natezanja ipak nekako podeljene, dok su one u centralnoj Srbiji još uvek ničije, tj. u rukama onih koji bezvlašće koriste da pokradu i ono malo ribe što je ostalo.
Takvo bezvlašće iznelo je na svetlost dana bolnu istinu za sve nas koji maštamo o tome da na srpskim vodama reda bude ne mnogo više nego sada, već više nego što ga ima u »normalnim« okolnostima. Naime, broj profesionalnih i poluprofesionalnih ribokradica, ali i »amatera« u tom poslu, tj. takozvanih rekreativnih ribolovca koji ne prezaju od ribokrađe, samo ako imaju utisak da za to neće biti kažnjeni, pa koriste trenutnu haotičnu situaciju da napune zamrzivač i prodaju koju desetinu kila bele ili neke druge ribe, izražava se u hiljadama. Masovni krivolov strujom, mrežama, plinom, ali i nelegalni izlov grabuljanjem (na sve tri Morave, Tamišu, Tisi...), pecanjem pastrmke na crviće itd. dodatno satiru ribu koje ni pre puštanja u rad ove neformalne gigantske klanice ni izbliza nije bilo previše. To je, da budemo direktni i pošteni, rezultat dugogodišnjeg (tj. višedecenijskog) tretiranja ribljeg fonda i voda kao ničije imovine, koju svako može da uništava, krčmi ili prisvaja kako mu se ćefne i koliko mu treba, uz minimalni rizik (i to skoro bez izuzetka tim manji što veću štetu pravi).
Potvrđuje se, međutim, ovih dana i na ovom slučaju, i ona stara narodna izreka da u svakom zlu ima i nečeg dobrog. U slučaju ovog haosa, koji pošteni ribolovci i oni zaposleni u ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine koji ne mogu da mirno gledaju uništavanje i raznošenje prirodnog dobra o kom treba da se staraju, pokušavaju da koliko-toliko smanje intervencijama malog broja aktivnih ribočuvarskih službi, i to na terenu van područja za koje su nadležne, pokazuje bar dve stvari. Jedna je da nije potrebno mnogo više od jedne kontrole da se oni koji nisu zagazili preduboko u ribokrađu malo uplaše i da odustanu od tog posla kada ih neko samo malo pritisne. Druga je ta da ima mnogo poštenih ribolovaca, kojima nije teško da pozovu telefonom, pošalju sms ili i-mejl, da bi prijavili uočenu ribokrađu, samo ako vide da postoji spremnost da se po toj dojavi reaguje. Samo nekoliko intervencija obavljenih u poslednje dve nedelje širom Srbije bilo je dovoljno da ljudima željnim nade i reda ulije preko potrebnu dozu optimizma. Treća stvar koja se nedvosmisleno vidi takođe daje recept za budućnost – ribokrađu je mnogo lakše suzbiti kada ljudi koji intervenišu ne moraju da imaju nikakve posebne obzire prema lopovima, tj. kada oni koje treba da spreče u vršenju nedozvoljenih radnji nisu njihove komšije, poznanici i rođaci, već potpuni neznanci. Čini se jasnim da će stvaranje eksteritorijalne »super-kontrole«, tj. službe koja će se nenadano pojavljivati na najproblematičnijim tačkama širom Srbije i time smanjivati pritisak na lokalne ribočuvare, biti jedan od prioritetnih zadataka u temeljnoj rekonstrukciji gazdovanja vodama koja nam neminovno predstoji... (-Ceo tekst biće objavljen u štampanom izdanju-)
